Varoš nije selo.

Varoš je veći, nepregledniji ponekad, zapleten, pun vrve.

Tudji varoš je još veći, još već nepregledan ponekad, pun poblude na svaki način.

Ceste su nove, mjesta široka.

Nehoteć počne človik iskati – spodobno, skupno, poznato, prispodabljajuće, morebit ono u rodu? Tada otvori neka škola svoju ljesu. Velika je, puno veća od seoske škole. Vindar je človik hitro doma. Oko najde dugovanja, ka bi bio mogao sobom donesti. Doma iz zidi zneta pa ovde – samo jedan dan vožnje daleko – na stijenu počvršćena: zmaji, ki pljuvaju oganj, viškajuća teta Adelheid, dite pod kanicom, ljeto u svojoj bogatoj šarolikosti, jesensko lišće i ledeno cvijeće, šari metulji pa – roboteri.

A dica su dica, a učitelji su učitelji.

Glasi napunjuju stan teplinom. Život je pun, pun smiha i radosti, pun ozbiljnosti i pun trsenja, da bi dica razumila pa se učiti morala. Slika na zidi zbudi smijuckanje. Istodobno je značajna:

„Ljubim nebo, sunce, vodu, stabalje i sve živine.“

Ljubim ljude ne stoji napisano.

Oko gleda drugi kip... nebo...stabalje...opet nijedna rič o človiku. Gledatelj je presenećen. Istodobno razumi.

Stabalje i voda primaju verbalni zagrljaj. Oni ne prouzrokuju rane. Ne odbijaju.

Max, školar osnovne škole, morebit nij ovako daleko mislio – ili je morebit jednostavno pozabio človika.

Varoš je drugačiji nego selo. Selo je drugačije nego varoš. Selo i selo se razlikuju, istotako kot i varoš pa varoš. Ili človik pa človik.

Škole nam daju domomdojti.

1995, Magdeburg, na hodniku neke škole