Koljnofski vjetar
„Mlada, ja nimam lazno za žive, a još manje za pokojne. Pojte opet lipo domom!“
Ovo biše odgovor Pave Horvata, ondašnjega farnika Koljnofa, kad sam ga zaprosila, je li bi smila
pogledati u krsne knjige. Ja, rodjena Pajrićka, iskala sam svoju rodbinu. Znajuć, da je Koljnof pun ljudi ovoga imena. Živih i pokojnih.
To je bilo pred već od trideset ljet.
Desetljeća kašnje se opet otpravim u nekada potpuno hrvatsko selo onkraj ugarske granice. Nedaleko od Šoprona. Nekih pet kilometrov. U protuliću ljeta 2013. je Putujuća celjanska Marija za par misec na holjinstvu u hodočasnoj crikvi na rubu sela, ka leži na Marijanskom hodočasnom putu. Sarlós Boldogasszony zovu Ugri ovo marijansko hodočasno mjesto.
Jedne subote u aprilu hodočastu vjerniki iz Cogrštofa, Otave i Vulkaprodrštofa k putujućemu kipu blažene Divice Marije. Onoj kopiji celjanske Marije, ka pri svakom velikom hrvatskom shodišću krajem miseca augusta minja svoj kvartir. Gradišćanski Hrvati rado primaju ovu figuru, da bi joj za ljeto dan dali mjesto u domaćoj crikvi. Dokle dojde ura oproštaja. Dostkrat sprohodjena od suz mnogih ljudi.
Med hodočasniki u Koljnofu se nalazim i ja, rodjena Pajrićka, skupa sa svojom majkom i svojim mužem. Sideći pred prekrasno kinčenim oltarom napadu me najednoč melankolične misli. Nekada je molio u ovoj crikvi i moj stariotac, onda junak ovoga sela. Prlje nego se je otpravio na daleki put u Theresienfeld, u Esteraj, da bi se učio za pekara. Franc Pajrić. Kako su ga mogli zvat junaki med sobom? Franc, Franjo, Ferenc ili Feri? Nisam ga mogla pitat. Umro je pred mojim rodjenjem.
Niti sam mogla pitat, je li mu je bilo teško, ostaviti domaće selo. Pa naučiti tudji nimški jezik. Ne ćutim se u koljnofskoj hladnoj crikvi tudja. Niti za jedan hipac ne. Kip celjanske Marije pa spominak na jedan od mojih korijenov mi teplu srce i dušu.
Srdačni pozdrav ter objamljenje Bejdlovih bratov po izlasku iz crikve vabu me u školu na agapu. Zgrada je imenovana po Mihovilu Nakoviću, poznatomu školniku i kantoru.
Goste čeka dužičak stol, uredjen kot na svadbu. Pun dobroga kruha ter domaćega peciva. Moje pekarsko oko se ne more dost nagledati. Naokolo pravo hrvatsko gostoprimstvo. Ljubezno primljeni, obiljno pogošćeni.
Uz cijeli užitak me najveć razveseli razgovor. Med neke poznate obraze se sve već zamišaju i lica različnih ljudi, ki svi tvrdu, da bi imali med svojimi potomci nekoga Pajrića.
„Ja sam Grubićeva, ali staramat su mi bili Pajrićeva.“
„Moj stariotac je bio rodjeni Pajrić.“
„A moja sestrica istotako!“
Strici i ujne, dedi i babe, različne rodbinske veze se predstavljaju. Okrojena sam od žen različne starosti, ke u toku večera nabiram kot djundje na očenaši.
„Glej, mama, ovo su sve naše rodjakinje!“
Moja majka razumi moju šalu. Istotako se veseli razvitku večera. Povidam o mojem doživljaju s bivšim farnikom.
„Da bi bila prlje došla, ja bi ti bila mogla pomoć“ javi se neka žena, a druga uza nju potvrdi:
„Da, ona je ta posao djelala. Ona se puti.“
Izvidim, da su sve knjige odnešene u Juru, pa da sam spodobna nekoj Eržiki, učiteljici. Točno se prispodabljaju oči ter brada, neke mislu, da vidu isti način smijanja.
Najkašnje, kad skupno zajačimo jačku oproštaja – ku smo si jur u različni krčma ter pivnica zajačili – se došmulja ona zvećega shranjena, mnogokrat zakrita, od pazljivosti ovita, pred svim ali tepla, iskrena ćut vraćanja. Dojti domom, prez da biše nakanjeno.
Putovanje u Juru postaje dužnost.
Da bi se konačno duša udomaćila.
Kópháza hrv. Koljnof, nimški Kolnhof ili Kolbenhof je općina u komitatu Györ-Moson-Sopron,
nedaleko od Soprona na potoku Ikva.Koljnof je od 14 hrvatskih sel u zapadnoj Madjarskoj najveće.
Sadašnji Hrvati, kih je samo još manje nego polovica stanovničtva (oko dvi tisuć ukupno,
ada oko osamsto Hrvatov), su na kulturnom polju peldodavno aktivni. Vlasnik nekadašnjih dvih sel je živio u Šopronu
i se zvao Péter Kolb i sumlji se, da se nimški izraz „Kolbenhof“ naslanja na njegovo obiteljsko ime.
iz svoje knjige „Nicht wissen, woher man kommt -
Ne znati, odakle smo, Lex Liszt 12, 2016